Зец

Домаћи кунић (Oryctolagus cuniculus) припада породици зечева (Leporidae). То је тиха, чистоплотна и радознала животиња, активна претежно у сумрак и при зори – тзв. сумрачни ритам активности. Кунићи су веома друштвени: везују се за своје власнике и за друге кунићe, а потребна им је свакодневна интеракција и довољно простора за кретање.

У Србији је узгој кунића имао дугу традицију у оквиру сеоске и мале породичне пољопривреде. Данас расте занимање за кунићe као кућне љубимце у градовима попут Београда, Новог Сада и Ниша. Савез узгајивача малих животиња Србије прати и подстиче ову промену. Уз добру негу, кунићи живе 8–12 година.

Расе кунића деле се prema величини (од патуљастих около 1 кг до џиновских са преко 5 кг), врсти длаке (кратка, плишана, вунена) и облику ушију (усправна или висећа – лоп-расе). У Србији су популарне месне расе у пољопривредном сектору, а међу љубитељима кућних љубимаца издвајају се Холандски патуљак, Рекс и Француски лоп. Изложбе организује Савез узгајивача малих животиња Србије.

Предак свих домаћих кунића је дивљи европски кунић (Oryctolagus cuniculus) пореклом са Иберијског полуострва. Стари Римљани су их чували у посебним оградама – лепораријумима. Током Средњег века бенедиктински монаси допринели су даљем питомљавању. У 19. веку у Западној Европи организују се прве изложбе и почиње систематски избор раса.

У Србији је узгој кунића имао важно место у сеоском газдинству, нарочито у Шумадији и Војводини. Данас, поред производне делатности, расте интересовање за декоративне расе. Континентална клима Србије са хладним зимама и врућим летима у Паnonској низији поставља посебне захтеве при спољном узгоју.

Кунићи имају заобљено тело са кратким предњим и знатно дужим задњим удовима – прилагодба за брзо кретање. Велика уши служе и као орган за терморегулацију. Очи, смештене са стране главе, осигуравају широко видно поље. Зуби расту непрестано током читавог живота, па је жвакање тврде хране неопходно.

Величина, боја и врста длаке веома варирају међу расама: од снежнобелих патуљака до великих шарених или јединобојних кунића. Реп је кратак и рунаст.

Као плен у природи, кунић је стално на опрезу, али је истовремено и веома знатижељан. Најбоље се осећају у стабилним паровима – усамљеници се чести досађују и постају немирни. Најактивнији су у сумрак и при зори, а преко дана и ноћу одмарају.

Типично понашање: копање, гризење, потрага за храном и обележавање територије. Тупкање задњим ногама упозорава на опасност. Ваљање на страну знак је потпуне опуштености и поверења. Дизање кунића на руке изазива страх – поверење се гради полако, смиреним покретима и тихим гласом.

Свакодневне обавезе: неограничено сено, свежа вода, мала порција зеленила и пелета, неколико сати слободног кретања у безбедном простору, чишћење тоалетне кутије.

Опрема: пространа клетка или ограда са чврстим подом, склониште, играчке за гризење. Све каблове треба сакрити, а отровне биљке уклонити.

Хигијена: редовно чешљање длаке (нарочито дугодлаке расе), правовремено резање канџи. Кунићи се не купају – сами брижљиво одржавају чистоћу.

Травно сено (мачји реп, ливадска трава) мора бити доступно током целог дана – подстиче трошење зуба и нормалну перисталтику. Свеже зеленило (першун, коријандер, рукола, листови маслачка) даје се свакодневно; пелети само у малој количини. Кунићи jeду мекане ноћне изметине (цекотрофе) – то је нормално и неопходно за усвајање хранљивих материја.

Најчешћи здравствени проблеми: зубна болест (при недовољном уносу сена), застој цревне перисталтике (по живот опасно стање, при ком перисталтика стаје), мијаза (зараза мувама – ризик је виши у топло доба), респираторне инфекције. Превенција: сено као основа исхране, чист смештај, кастрација и вакцинација.

Континентална клима Србије са хладним зимама у Војводини и врућим летима захтева посебну пажњу при спољном узгоју. Провера воде зими је обавезна.

Минимална клетка мора бити довољно велика да се кунић може у потпуности исправити и направити неколико скокова. Поред тога, потребна је зона за свакодневне шетње. Под клетке мора бити чврст, а не решеткаст. Обавезно склониште и поилица са стално свежом водом.

Клима у Србији: хладне зиме, нарочито у Војводини и Шумадији, захтевају добро изоловане клетке при спољном узгоју. Воду проверавати свакодневно да не замрзне. Лети обезбедити хлад и добру вентилацију јер температуре у Панонској низији могу прелазити 35°C.

Женке (кунице) полно сазревају између 3. и 6. месеца. Овулација је индукована – настаје под утицајем мужјака. Бређост траје 28–31 дан. У легалу се рађа 4–12 младунаца – слепих, глувих и голих. Очи се отварају около 10. дана, одбијање од мајке је у 4.–8. недељи.

За кућне кунићe се снажно препоручује кастрација мужјака и стерилизација женки: продужује животни век, смањује агресивност и спречава ненамерно размножавање.

Пре него узмете кунића, размислите: свакодневна нега захтева време и доследност, животни простор мора бити одговарајући, а трошкови хране и ветеринара редовни. Кунићи су срећнији у паровима.

Кунић се може пронаћи код одговорних узгајивача или у склоништима за животиње. Савез узгајивача малих животиња Србије је добар извор информација и препорука. Избегавајте импулсивне куповине – нарочито у Ускршњем периоду, када се кунићи чести поклањају деци без промишљања о дугорочној бризи.