Мешовите Расе Ћуран

Мешана раса ћурке је домаћа ћурка чије порекло укључује више од једне признате линије, сорте или расе, или чије родословље у потпуности није познато. Категорија обухвата птице настале непланираним укрштањима на фармама и малим газдинствима, намерна укрштања традиционалних и комерцијалних линија, те птице које потичу из полудивљих популација које су се измешале са домаћим јатима.

Пошто се ћурке изван специјализованих одгајивачких програма ретко гаје у јатима са једном линијом, мешано порекло је уобичајено на дворишним и малим фармама. Птице могу носити одлике традиционалних сорти попут Bronze, Narragansett или Bourbon Red, уз одлике модерних комерцијалних линија са широким грудима. Резултат је популација са великом варијабилношћу у величини, боји, брзини раста и понашању.

Мешане расе ћурака налазе се на фармама широм света. У многим случајевима то је основна птица која се гаји за месо или јаја у неформалним условима, без намерног одабира одређене сорте. Склоне су прилагодљивости и подносе низ система узгоја, од слободне испаше на пашњаку до затворених избоја.

Коме одговара

Мешане расе ћурака одговарају малим пољопривредницима, самодовољним домаћинствима и одгајивачима дворишне живине који желе функционалну и прилагодљиву птицу без стремљења ка стандарду чистокрвне расе. Практична су полазна тачка за узгајиваче који тек почињу са ћуркама и уобичајене су у срединама где су производња меса, одрживост јата и ниски трошкови важнији од чистоће расе.

Домаћа ћурка потиче од дивље ћурке из Мексика и Средње Америке, Meleagris gallopavo. Аутохтони народи домаћили су ту птицу вековима пре европских контаката. Шпански истраживачи донели су домаће ћурке у Европу почетком 16. века, а птице су се проширили по континенту у року неколико деценија. Враћајући се у Америку са европским досељеницима, те домаће ћурке су се на неким подручјима измешале са локалним дивљим популацијама, стварајући птице које су спајале питоме и дивље особине.

Током 18. и 19. века фармери у Северној Америци и Европи неформално су бирали птице према величини, брзини раста и боји. Регионалним одабиром настале су сорте које су касније стандардизоване као Bronze, Narragansett, Royal Palm, Bourbon Red и неколико других именованих сорти. У пракси, већина фармских јата није одржавана као затворене одгајивачке групе. Суседне птице слободно су се мешале, а границе између именованих сорти биле су замагљене на обичним радним фармама.

Двадесети век донео је оштру поделу између комерцијалне и традиционалне производње. Комерцијални одгајивачи развили су тешке линије са широким грудима, одабране искључиво за брзи раст грудне мускулатуре, које су се драстично разликовале од традиционалних сорти у телесном облику, репродукцији и дуговечности. Бела ширококрсна постала је доминантна комерцијална птица на глобалном нивоу. Традиционалне сорте нумерички су опале како су их замениле комерцијалне линије, мада су опстале у контексту малих фарми и заштите генофонда.

На малим газдинствима и дворишним фармама, планирано одвајање по линији често је bilo непрактично. Традиционалне сорте мешале су се međusobno и у неким случајевима са ћуркама из комерцијалног узгоја које су побегле или биле пуштене. Крајем 20. века конзерваторске организације почеле су документовати традиционалне сорте и подстицати чистокрвни узгој, али већина ћурака гајених изван комерцијалних погона остала је мешовитог или неизвесног порекла.

Данас су мешане расе ћурака најчешћи тип на дворишним газдинствима широм света. Њихова разноврсност у изгледу и перформансама одражава векове непланираних укрштања међу домаћим линијама и, у неким регионима, повремени генетски допринос дивљих популација.

Изглед мешане расе ћурке у потпуности је производ њеног порекла. Птица која потиче од тамних традиционалних сорти може носити бронзани, смеђи или црни узорак своје родитељске линије. Она са комерцијалним белим пореклом вероватно ће имати бело или светло перје. Птице из разноврсних укрштања често показују необичне комбинације: делимично бело, беж, сиво и црно перје на истој птици, или асиметричан узорак који не одговара ниједној утврђеној сорти.

Телесни облик такође варира. Птице са пореклом из линија са широким грудима склоне су тежим и широким грудима и більш напред нагнутом ставу, чак и кад је то порекло делимично. Птице са доминацијом традиционалних гена обично су дугоноже, уже у грудима и усправнијег стаса. Већина мешовитих јединки налази се негде između тих крајности.

Гола кожа главе и горњег врата, заједничка свим домаћим ћуркама, мења боју са расположењем и температуром, прелазећи кроз црвену, белу и плавосиву. Мужјаци носе снood, подочњак и карункле без обзира на линију. Код већине мужјака развија се грудна брада од грубих црних чекиња. Боја ногу варира од бледоружичасте до тамносиве или готово црне у зависности од генетике перја.

Боја и узорак перја

Пошто се гени који контролишу боју перја слободно рекомбинују међу линијама, мешане расе ћурака могу показивати узорке невиђене ни у једној чистој сорти. Уобичајене комбинације укључују беж перје са црним рубовима, делимичну бронзану иридесценцију на белој подлози и неправилне мрље контрастних боја. Разноврсност изгледа једна је од одређујућих одлика мешовите популације.

Ћурке као врста радозналије су и интерактивније од кокоши. Мешовите птице носе ту особину без обзира на специфично порекло, а узгајивачи примећују да их често испитују, прате познате особе по дворишту и реагују на рутину лакше него многа друга живина.

Женке су обично мирне и лако се контролишу. Многе ће постати квочке и сести на јаја без подстицања. Женке са традиционалним пореклом обично су склоније лежању на јајима и одгоју пилића него оне са јачим комерцијалним утицајем, код којих је инстинкт лежања смањен генерацијама одабира за непрекидну носивост.

Мужјаци су варијабилнији. Одрасли мужјаци у пролеће непрестано се парадно понашају, надимају се, удара реп о земљу и рашире реп. Мужјак са доминантним пореклом може постати самоуверен према људима, другим мужјацима и понекад према мањим птицама које деле оградни простор. Рано мирно навикавање смањује ту склоност. Птице које се редовно навикавају на људе од узраста пилета обично остају толерантније према људима у одраслом добу.

У мешаним јатима живине, ћурке углавном коегзистирају са патцима и бисерницама без проблема уколико постоји довољно простора. Однос са кокошима захтева већи опрез пошто ћурке и кокоши могу делити одређене патогене.

Свакодневна брига о мешаним расама ћурака следи иста начела као и за сваку домаћу ћурку. Основне потребе су суво склониште, заштита од предатора, исхрана богата беланчевинама, чиста вода и редовно праћење паразита. Пошто се порекло разликује, неке птице биће вештији тражачи хране на пашњаку, а оне са јачим комерцијалним пореклом могу бити мање покретне и захтевају пажљивије праћење ногу и зглобова.

Нега тела

• Проверите ноге за присуство шугавца, који узрокује подигнуте, крастасте крљушти.
• Редовно прегледајте клоакалну зону и основу перја за ваши и гриње.
• Обезбедите места за купање у прашини да би се птице природно чистиле.
• Скратите претерасле нокте само ако утичу на способност птице да хода.
• Проверите голу кожу главе на огреботине или инфекције после социјалних сукоба.

Окружење

Мешане расе ћурака добро подносе хладноћу ако имају суво, безветрено склониште. Осетљивије су на дуготрајне влажне услове и блато, који омекшавају стопала и подстичу настанак бумблефута. У топлим климатима, хлад и обилна вода неопходни су у врућим периодима. Птице са јачим комерцијалним пореклом мање толеришу топлоту од лакших птица традиционалног типа.

Поставите решетке за седење ниско и широко за теже птице, да би се смањио удар при слетању. Млађе, лакше птице могу седети и на вишим решеткама, али увек обезбедите безбедну површину за слетање.

Ћурке имају веће захтеве за беланчевинама него кокоши, а то важи за мешовите птице без обзира на порекло. Пилићи требају стартерску храну за ћурке или фазане са уделом беланчевина близу 28 процената. С растом, ниво беланчевина поступно се смањује кроз храну за одгој до оброка за одрасло одржавање или узгој.

Мешовите птице са јаком традиционалном генетиком ефикасно ће тражити храну на пашњаку и допуњавати исхрану инсектима, семенкама и биљном материјом. Птице са вишим уделом комерцијалног порекла обично су мање активне у тражењу хране. У оба случаја, приступ пашњаку допуњава, али не замењује формулисану храну, нарочито за птице у расту.

Непрекидно обезбеђивајте нерастворљив шљунак да би птице могле да варе цело зрно и пашу. Кокоши у носивости потребују додатни калцијум, понуђен одвојено у облику здробљених остриг, да би птице самостално регулисале унос.

Суплементи и посластице

Зеленило, брашнари, дробљено жито и башташки остатак корисни су за обогаћивање окружења, али би требало да остану испод 10 процената укупне исхране да не би разредили унос беланчевина. Матичне птице могу имати корист од додатног витамина Е и селена у недељама пре и током носивости ради подршке плодности и стопе пиљења.

Мешане расе ћурака имају корист од ширег генског фонда него птице из уских комерцијалних или изложбених линија. То може значити мање наслеђених слабости и бољу општу отпорност. Ипак, најзначајнији здравствени ризици за домаће ћурке еколошке су и заразне природе, а не генетске, и мешовито порекло не штити од њих.

Болест црне главе, коју узрокује протозоарни паразит Histomonas meleagridis, спада међу најозбиљније претње. Преноси се слепоцревним глистама и посебно је опасна кад ћурке деле тло са кокошима, које могу преносити вектор без знакова болести. Респираторне инфекције друга су главна категорија, коју влажни услови, пренасељеност или лоша вентилација погоршавају.

Птице са значајним уделом порекла из линија са широким грудима носе повећан основни ризик од проблема са ногама и зглобовима, чак и кад су укрштене са традиционалном генетиком, јер особине које покрећу развој тешке мускулатуре делимично опстају у генотипу и оптерећују скелет.

Превентивна брига

• Смењујте пашњаке и испусте ради прекидања циклуса паразита.
• Избегавајте гајење ћурака на тлу где су недавно боравиле кокоши.
• Обезбедите суво, проветрено склониште без промаје и буђи.
• Придржавајте се редовног распореда одглишавања и сузбијања паразита уз ветеринарске смернице.
• Новим птицама одредите карантин од најмање две недеље пре увођења у постојеће јато.
• Храну и воду чувајте чистим и уздигнутим од тла.

Домаће ћурке без обзира на порекло крупне су птице којима треба више простора него кокошима. Мешовите јединке варирају по телесној величини према генима, али чак и лакше птице традиционалног типа захтевају више подног простора и испуста него већина уобичајене живине. Довољан простор смањује притисак болести, спречава кљуцање изазвано досадом и подстиче природно понашање тражења хране.

Смештај треба да буде чврста, сува грађевина са добрим протоком ваздуха без хладних промаја. Дубока, сува простирка управља влагом и смањује оптерећење паразита и патогена. Решетке за седење морају бити чврсте и постављене довољно ниско да теже птице имају приступ без ризика повреде. Обезбедите више места за седење да би се птице расподелиле и смањила конкуренција.

Ограда испуста пре свега мора одвраћати земаљске предаторе. Одрасле ћурке ретко лете на велике висине или даљине, али млађе птице и лакше јединке традиционалног типа могу прескочити стандардну ограду, па за прве месеце може бити потребан покривен испуст или виша ограда.

Основна опрема

• Суво, проветрено живинарник са ниским чврстим решеткама и чистом простирком.
• Ограђен периметар заштићен од предатора и чврста врата закључана у сумрак.
• Засенчене површине у испусту са приступом трави, тлу и инсектима.
• Места за купање у прашини са сувим песком или земљом.
• Хранилице и поилице уздигнуте од тла ради смањења загађења.
• Гнезда или заклоњени кутови за кокоши које лежи на јајима.

Јаја ћурке, без обзира на расни мешај кокоши, потребно им је приближно 28 дана за пиљење од почетка инкубације. То је константа за све сорте домаћих ћурака и њихове укрштанце. Без обзира да ли се јаја пиле под квочком или у инкубатору, захтеви температуре, влажности и окретања исти су.

Понашање лежања знатно варира према пореклу код мешовитих кокоши. Птице са високим уделом традиционалне генетике, попут нараганесетске, бурбон-црвене или бронзане линије, rado lежи и способне су мајке. Кокоши са вишим комерцијалним утицајем можда неће поуздано постати квочке јер је инстинкт лежања смањен у комерцијалним линијама одабиром за непрекидну носивост. Праћење индивидуалног понашања конкретне кокоши поузданије је од предвиђања из изгледа.

За вештачку инкубацију, сакупљајте јаја свакодневно и чувајте их зашиљеним крајем надоле на хладној собној температури, идеално oko 12 до 15 C (54 до 59 F), не дуже од седам до десет дана пре постављања. Старија ускладиштена јаја пиле се мање поуздано.

Око 10. до 14. дана просветлите јаја да би идентификовали неоплођена или јаја са раним угинућима, и уклоните их пре него се поквари и контаминирају остала јаја. Зауставите окретање на 25. дан и пређите на услове закључавања за последња три дана.

Рана брига о пилићима

Свеже испиљени пилићи крхки су у првој недељи. Преместите их у чист брудер одржаван на приближно 35 до 37 C (95 до 99 F) на почетку, смањујући температуру за oko 2 до 3 C недељно са операвањем. Пилићи могу споро проналазити храну и воду и можда ће им требати да им се покаже где се налазе нежним уроњавањем кљунова.

Од prvог дана користите стартерску храну за ћурке или фазане са oko 28 процената беланчевина. Избегавајте медикована пилећа хранила формулисана за кокоши. Обезбедите мале, плитке посуде за воду да би пилићи могли да пију без ризика дављења, и често проверавајте квалитет воде.