Сент Кроа

St. Croix spada u dlakave rase ovaca: umesto vune, telo joj prekriva dlaka. Ta dlaka svake godine sama otpada, pa rasa ne zahteva šišanje, kratko potkresivanje oko repa niti kupiranje repa. Zahvaljujući tome, kao i mirnoj naravi, St. Croix je nezahtevna rasa za manja gazdinstva i za uzgajivače koji tek počinju da se bave ovcama.

Ime je dobila po ostrvu St. Croix, u sastavu Američkih Devičanskih ostrva, gde su njeni preci vekovima živeli u vrućim i vlažnim uslovima. Odrasle jedinke su sitnog do srednjeg rasta: ovce obično imaju 120 do 150 funti, a ovnovi 165 do 200 funti. Većina grla je jednobojno bela, mada se javljaju i riđa, smeđa i belo-smeđa grla.

St. Croix ovce su najpoznatije po otpornosti na unutrašnje parazite, naročito na nematodu Haemonchus contortus. Grla sa izraženom otpornošću zahtevaju manje hemijskih preparata protiv parazita, što je jedan od razloga zašto se rasa koristi u ukrštanju radi veće izdržljivosti potomstva. Rasa dobro podnosi i vrućinu, a priplod obavlja tokom većeg dela godine, ne samo u jednoj kratkoj sezoni.

Kome ova rasa odgovara

St. Croix odgovara uzgajivačima koji žele ovce za meso, bez posla oko vune. Dlaka koja sama otpada ukida trošak i rad oko šišanja, a otpornost rase na parazite u toplim i vlažnim krajevima smanjuje potrebu za preparatima protiv parazita. Mirna narav olakšava rukovanje porodicama i početnicima. Za proizvodnju vune ili vlakana ova rasa nije pogodna, jer ne daje upotrebljivo runo.

Koreni rase St. Croix sežu do zapadnoafričkih dlakavih ovaca koje su tokom kolonijalne trgovine, počev od 17. veka, dospele na Karibe. Na ostrvu St. Croix, u sastavu Devičanskih ostrva, te su se ovce kroz mnoge generacije prilagođavale vrućoj, vlažnoj klimi i stalnom pritisku parazita. Grla koja nisu podnosila takve uslove nisu opstajala do priploda, pa je ostala populacija sa izraženom prirodnom otpornošću.

Ovce na ostrvu ponekad su nazivali Virgin Island White, po jednobojno beloj dlaci koja je preovlađivala u populaciji. Veći deo istorije gajili su ih lokalni zemljoradnici kao praktičan izvor mesa, a ne kao standardizovanu izložbenu rasu.

Godine 1975. grupa ovaca St. Croix uvezena je u Sjedinjene Države, a veliki deo ranih istraživanja obavljen je na Državnom univerzitetu Juta (Utah State University). Istraživači su proučavali otpornost rase na unutrašnje parazite i njenu sposobnost priploda van jedne stalne sezone. Te osobine su privukle pažnju uzgajivača koji su tražili ovce za meso sa niskim ulaganjem u negu.

Od te osnove St. Croix se proširila po Severnoj Americi i ušla u programe ukrštanja, uključujući razvoj kombinovanih linija dlakavih ovaca. Kasnije je u Sjedinjenim Državama osnovano udruženje uzgajivača koje vodi rodovnike i promoviše rasu.

Telo St. Croix ovce je skladno, srednje dužine, na čistim nogama, a stav je budan i uspravan. Glavu nosi visoko, njuška je otvorena i bez vune, a uši su srednje veličine i postavljene bočno. I ovce i ovnovi su po pravilu bezrogi, mada se kod pojedinih ovnova mogu javiti mali zameci rogova. Glavna odlika rase je dlaka: umesto vune, telo prekriva dlaka koja je glatka tokom toplih meseci, a zimi ispod nje izraste kratak poddlak koji u proleće otpada.

Dlaka i boje

Dlaka je najprepoznatljivija osobina rase. U proleće i leto životinja nosi kratak, gladak sloj dlake. Kad temperature padnu, izraste gušći poddlak koji greje, a zatim prirodno otpada kad se dani ponovo produže. Pošto je reč o dlaci, a ne o vuni, ne treba je šišati i ne filca se kao vuna.

Velika većina registrovanih grla rase St. Croix je jednobojno bela. Javljaju se i riđa, smeđa i mešovita belo-smeđa dlaka, što odražava raznoliko karipsko poreklo rase. Pigmentisana koža oko očiju, njuške i papaka je uobičajena i smatra se normalnom.

St. Croix je poznata po smirenoj, ujednačenoj naravi. Rasa se lako drži, dobro se kreće u stadu i navikava se na svakodnevno rukovanje bez mnogo stresa. Ovce su pažljive majke i uglavnom se lako drže tokom jagnjenja.

Prema ljudima su dobroćudne i naviknu se na poznatog čuvara, ali ostaju plen po prirodi, pa ne vole da ih neko satera u ćošak ili se prema njima ponaša naglo. Prema strancima su isprva oprezne i oslanjaju se na stado radi sigurnosti, pa najbolje deluje miran i predvidljiv pristup. Sa drugom stokom mirno pasu i dobro se uklapaju na pašnjacima gde ima više vrsta.

Ovnovi su obično lako upravljivi, ali prema njima treba biti uobičajeno oprezan tokom sezone priploda, kad svaki ovan može postati odlučniji. Izdržljivost rase vidi se i u ponašanju na terenu: ovce aktivno traže hranu, koriste dostupno zaklonište i retko testiraju ogradu kad imaju dovoljno paše.

Svakodnevna nega St. Croix ovce jednostavnija je nego kod vunastih rasa, jer dlaka otpada sama od sebe. Glavni redovni poslovi su nega papaka, praćenje parazita i opšta kontrola zdravlja stada.

Timarenje

• Šišanje, potkresivanje oko repa i kupiranje repa nisu potrebni; dlaka otpada svakog proleća
• Proveriti da li je linjanje ravnomerno i potpuno; zaglavljene čuperke po potrebi odvojiti rukom
• Papke skraćivati otprilike svakih 6 do 10 nedelja, ili prema tempu rasta
• Tokom linjanja pregledati kožu zbog posekotina, parazita ili nadražaja

Kretanje

• Obezbediti svakodnevni pristup pašnjaku radi ispaše i kretanja
• Gde je moguće, rotirati ograđene parcele kako bi trava ostala zdrava i smanjilo se nakupljanje parazita
• Ostaviti dovoljno prostora da se stado kreće zajedno, jer ovce pasu u pokretu

Uslovi držanja

Rasa dobro podnosi vrućinu i vlagu, što je nasledila od svojih karipskih predaka. Ipak, leti joj je potrebna hladovina, a za vetar, kišu i hladnoću suvo zaklonište bez promaje. Sigurna ograda zadržava stado unutra i drži predatore napolju. Čista voda i izvor soli ili minerala treba da budu dostupni u svakom trenutku.

St. Croix je vešta u pronalaženju hrane na paši i dobro napreduje na ishrani zasnovanoj na travi i kvalitetnom senu. Rasa pašu efikasno pretvara u rast i mleko, pa većini grla van perioda povećanih potreba treba malo žitarica ili nimalo. Nagle promene hrane treba izbegavati, jer rad buraga zavisi od stabilne ishrane. Sveža voda mora biti dostupna u svakom trenutku, kao i rastresiti mineralni dodatak bezbedan za ovce.

Poslastice i dodaci ishrani

Obezbedite rastresiti mineralni dodatak namenjen ovcama, koji drži nizak nivo bakra i nadoknađuje selen tamo gde ga u zemljištu nema dovoljno. Povremeno se mogu ponuditi manje količine bezbednog povrća ili voća, ali osnova ishrane treba da ostane kabasta hrana. Unos hranljivih materija u kasnoj bremenitosti i laktaciji povećavajte postepeno, a ne odjednom.

St. Croix spada u izdržljivije rase ovaca, delom zato što su njeni preci na Karibima preživeli jak pritisak parazita i klime. Uz dobru negu, većina grla živi 10 do 12 godina. Najistaknutija zdravstvena osobina rase je otpornost na unutrašnje parazite, naročito na nematodu Haemonchus contortus, zbog čega je manja potreba za hemijskim preparatima protiv parazita. Ipak, nijedna ovca nije potpuno imuna, pa je osnovna preventivna nega i dalje neophodna.

Preventivna nega

• Vakcinisati protiv klostridijalnih bolesti i tetanusa (uobičajeno CDT vakcina)
• Raditi koproskopske preglede i primenjivati ciljano, a ne rutinsko, tretiranje protiv parazita
• Redovno pregledati i skraćivati papke
• Obezbediti minerale namenjene ovcama sa selenom tamo gde zemljište oskudeva u njemu
• Držati zaklonište suvim i dobro provetrenim radi smanjenja respiratornih bolesti

St. Croix dostiže priplodnu zrelost ranije nego mnoge vunaste rase, a ženska jagnjad ponekad mogu zatrudneti već u prvoj godini ako su dobro razvijena. Značajna prednost je smanjena sezonalnost: rasu je moguće pripuštati tokom većeg dela godine, a ne samo u jesen. Zato neka stada mogu primenjivati ubrzane programe jagnjenja.

Bremenitost traje oko pet meseci, odnosno blizu 147 dana. Jagnjenje je uglavnom lako, sa malo komplikacija pri porođaju, a ovce su pažljive majke sa dobrom mlečnošću. Blizanci su česta pojava, a pojedine iskusne ovce othrane i po troje jagnjadi. Jagnjad su živahna od rođenja i postojano rastu na majčinom mleku i paši.

Jagnjad se obično zalučuju sa dva do tri meseca starosti, u zavisnosti od sistema gazdovanja. Muška jagnjad dobro napreduju za proizvodnju mesa, dok se najbolja ženska i muška jagnjad zadržavaju za priplod, a izbor se najčešće zasniva na otpornosti na parazite, rastu i majčinskim sposobnostima.