Стандардбред

Стандардбред је америчка раса коња развијена за трке у запрези, спорт у коме коњ вуче лагана двоточкашка колица звана сулки, уместо да носи јахача на леђима. Раса се такмичи у два одвојена хода: касу, дијагоналном двотактном ходу, и амблу, латералном двотактном ходу. Коњ се сврстава у касаче или амблере, у зависности од хода којим трчи.

Стандардбреди су крупни коњи, висине отприлике 14 до 17 педаља (hh), снажне и мишићаве грађе прилагођене дуготрајном напору, а не кратким изливима брзине. Име расе потиче од стандарда брзине који су коњи некада морали да испуне да би били уписани у матичну књигу, фиксног времена на миљу.

Ван тркалишта, стандардбреди се често користе као јахаћи и запрежни коњи након завршетка тркачке каријере. Мирна нарав и лака обучивост чине их погодним за рекреативно јахање, теренску вожњу и породичну употребу. Многи бивши тркачи бивају удомљени кроз програме за пренамену коња по завршетку такмичарске каријере, што спада у делокруг рада коњичких удружења, укључујући и Коњички савез Србије, чија су правила референтна када се такви коњи налазе на нашем терену.

Коме одговара ова раса

Стандардбред одговара власницима који траже уравнотеженог, прибраног коња за вожњу или рекреативно јахање. Мирна нарав чини расу толерантном према грешкама неискуснијих јахача, док атлетска грађа привлачи оне који се занимају за такмичарску вожњу у запрези. Пензионисани тркачи су често доступни по повољној цени преко програма удомљавања, мада им понекад треба поновна обука за јахање под седлом.

Порекло стандардбреда води се до источног дела Сједињених Држава крајем 18. и током 19. века, када је порасло интересовање за друмске и касачке коње. Родоначелник расе био је пастув Хамблтонијан 10 (Hambletonian 10), ождребљен 1849. године, чији су потомци временом преовладали у америчком касачком спорту. Готово сви данашњи стандардбреди воде порекло од овог једног коња по мушкој линији.

У формирање ране расе уложене су крви пунокрвних енглеских, моргановских, канадских амблера и норфолшких касача. Одгајивачи су селектовали брзину у касу и амблу под запрегом, а не у галопу, стварајући коње способне да одрже брз, равномеран двотактни ход на одмереној деоници.

Име расе потиче управо од стандарда брзине уведеног за упис у матичну књигу. Да би се квалификовао, коњ је морао да прекаса или прегалопира милу у одређеном времену, изворно везаном за границу од отприлике 2:30 минута по мили. Национално удружење одгајивача касачких коња (National Association of Trotting Horse Breeders) основало је матичну књигу 1879. године и тако формализовало расу.

Током 20. века стандардбред је постао стандардни коњ трка у запрези широм Северне Америке, Аустралије, Новог Зеланда и делова Европе. Селективним одгајивањем тркачка времена стално су се скраћивала, а раса и данас доминира у овом спорту.

Стандардбред има чврст, мишићав склоп прилагођен снази и издржљивости под запрегом. Труп је обично дужи него што је коњ висок, са снажним, коси постављеним плећима и добро развијеним сапима које покрећу ход у касу и амблу. Глава је једноставна и отвореног израза, постављена на врат средње дужине. Ноге су чисте и издржљиве, а општи утисак ставља функционалност испред финоће линија.

Длака и боје

Риђа боја је најчешћа, а следе је смеђа, вранаста и кестењаста. Сива и рогасто-сива боја се јављају, али ређе. Беле шаре на глави и ногама су прихватљиве и уобичајене. Длака је кратка и глатка, те не захтева посебну негу изван редовног чешљања.

Стандардбред се сматра једном од најмирнијих и најприбранијих раса коња уопште. Дугогодишња селекција за трке у запрези, где коњи раде један уз другог у брзини, произвела је животиње које остају сталожене у гужви и буци. Ова стабилност се преноси и на свакодневни рад с коњем, чинећи расу толерантном према грешкама водитеља.

Стандардбреди су друштвени и лако везују за људе. Опуштени су у присуству непознатих особа када се редовно рукују, а по правилу се добро уклапају и у крдо других коња. Радна нарав расе значи да коњ вољно приступа задатку, уместо да му се опире.

Спој стрпљивог темперамента и атлетских способности чини расу погодном за широк спектар другачијих ангажмана после тркачке каријере, укључујући теренско јахање, рекреативну вожњу у запрези и такмичарске дисциплине. Мирна нарав чини стандардбреде честим избором за терапеутско јахање и за неискусне власнике који прелазе са почетничких коња.

Нега длаке и копита

• Четкати длаку неколико пута недељно ради уклањања прљавштине и опале длаке, уз проверу коже на посекотине или отоке.
• Свакодневно чистити копита, а поткивачу поверити резање или поткивање на сваких шест до осам недеља.
• Очи, ноздрве и подрепни предео чистити по потреби током неге.
• У топлијем периоду коња повремено окупати; кратка длака се брзо суши.
• Учесталост четкања повећати у пролеће и јесен, у периоду линања.

Кретање и вежбање

• Обезбедити свакодневни излазак у падок или пашњак ради слободног кретања.
• Редовно радити коња у запрези или под седлом како би се одржала кондиција.
• Код пензионисаних тркача, јахачку кондицију градити постепено уколико се преквалификују за нову дисциплину.
• Активности мењати теренским излетима и вожњом у запрези како би коњ остао заинтересован.

Услови смештаја

Стандардбреди се прилагођавају различитим климатским условима и по природи су издржљиви. Потребан им је приступ пашњаку или падоку, чиста вода у сваком тренутку, те штала или надстрешница као заклон од јаке врућине, хладноће и влаге. Раси одговара боравак напољу уз одговарајуће склониште, без потребе за сталним боравком у штали.

Основу исхране стандардбреда чини кабаста храна. Квалитетна трава или сено треба да чине већи део дневног оброка, у количини од отприлике 1,5 до 2 одсто телесне масе дневно. Коњима у лаком раду или у пензији често је довољна само кабаста храна, док онима у редовном тренингу или трци треба додатна енергија из концентрата, попут жита или готових формулисаних смеса. Свака промена оброка треба да се уводи постепено, током недељу дана или дуже, ради заштите варења.

Посластице и додаци исхрани

Мала количина шаргарепе или јабуке безбедна је као повремена посластица. Обезбедити коњу камен соли или минерала слободно доступан. Додаци за зглобове, копита или електролите могу помоћи радним или старијим коњима, али их треба уводити по савету ветеринара, а не рутински. Чиста, свежа вода мора бити доступна у сваком тренутку.

Стандардбред се сматра робусном и издржљивом расом, чему доприносе широка генетска основа и вишегодишња селекција на радну издржљивост. Уз добру негу, животни век обично износи 25 до 30 година. Већина здравствених проблема везана је за оптерећење тркачке каријере и за тегобе уобичајене код свих коња, а не за наследне поремећаје специфичне за расу. Многи проблеми се могу спречити пажљивим и редовним управљањем.

Превентивна нега

• Заказивати годишње ветеринарске прегледе и одржавати вакцинацију редовном.
• Спроводити програм одрбацивања паразита према резултатима анализе фецеса.
• Зубе прегледати и рендисати једном годишње.
• Одржавати редовне посете поткивача ради уравнотежених, здравих копита.
• Хранити чешће и у мањим количинама, уз обиље кабасте хране, ради заштите варења.

Стандардбред спада међу најобучивије расе коња, што је последица генерација одгајиваних да мирно раде и сарађују под запрегом. Раса брзо усваја нове рутине и тежи да остане опуштена под притиском, што почетну обуку и преобуку чини једноставном. Коњи који долазе са тркалишта већ су навикнути на запрегу, саобраћај, гужву и путовања, што им даје добру основу за нову каријеру у вожњи или јахању.

Основе обуке

1. Пре рада под седлом или у запрези, изградити поверење мирним и доследним радом на земљи.
2. Научити коња вођењу, везивању и мирном стајању током неге и поткивања.
3. При преобуци за јахање, седло, узде и тежину јахача уводити постепено, у фазама.
4. Амблерима и касачима временом помоћи да развију уравнотежен галоп под седлом.
5. Учврстити гласовне команде и уједначен одговор на узде и потколенице.
6. Трајање и тежину вежби повећавати постепено, како би коњ остао сигуран у себе.

Стандардбреди достижу полну зрелост око 18. месеца живота, мада се кобиле обично не паре пре навршене треће године, када су физички зреле. Приплод се строго води унутар матичне књиге, уз детаљну евиденцију родослова, будући да готово сви данашњи коњи потичу од родоначелника Хамблтонијана 10. Тип хода, кас или амбл, у великој мери је генетски условљен и представља важан фактор при избору парова.

Стеоност траје отприлике 11 месеци, а кобиле готово увек носе једно ждребе. Ждребад стају на ноге и почињу да сисају већ неколико сати по рођењу. Обично се одбијају од сисе са четири до шест месеци старости, а потом одрастају на кабастој храни и контролисаном испашању, како би развила чврсте кости и мускулатуру пре почетка обуке. Млади коњи се често упознају са запрегом и основном обуком већ као једногодишњаци, а озбиљна тркачка припрема почиње са две године старости.

Вреди напоменути да се вештачко осемењавање широко примењује у приплоду стандардбреда, за разлику од неких других тркачких раса. Пажљиво управљање кобилама, пастувима и подмлатком одржава глас расе по издржљивости и дуговечности.