Перуански пасо

Peruanski paso je jahaći konj koji se vekovima oblikovao u Peruu. Najpoznatiji je po mekom, ravnomernom hodu na četiri takta, koji nosi od rođenja, a ne stiče treningom. Jahači ovu rasu cene jer omogućava dugo vreme u sedlu bez trzaja kakav donosi kasanje.

Rasa spaja dve osobine koje se retko sreću zajedno. Pod sedlom je živa i energična, sa poletom i voljom koje peruanski uzgajivači nazivaju brio, dok je van sedla mirna i dobroćudna prema rukovanju. Dobro odgajen peruanski paso nosi glavu i vrat uspravno i ponosno.

Najprepoznatljiviji pokret rase zove se termino: kružno izbacivanje prednjih nogu od ramena ka spolja. Termino je svojstven samo ovoj rasi i prednjim nogama daje izgled plivanja, dok zadnji deo tela ostaje nisko postavljen i pokreće konja napred.

Kome odgovara

Peruanski paso odgovara jahačima kojima je važna udobnost na dužim relacijama, poput ljubitelja izleta i onih koji provode mnogo sati u sedlu. Ujednačen temperament olakšava rad fizički slabijim jahačima, mada energija ove rase traži sigurnu ruku. Rasa se takođe pojavljuje na smotrama pod sedlom, paradama i izložbama.

Rasa vodi poreklo od konja koje su španski doseljenici doveli u Južnu Ameriku u šesnaestom veku. Španski konkvistadori stigli su u Peru počev od 1532. godine, a među uvezenim grlima bio je i španski žinet, tip poznat po mekim bočnim hodovima, zajedno sa berberskim i andaluzijskim konjima.

Peru nije imao razgranatu mrežu puteva kakvu je poznavala Evropa, a velika imanja bila su raštrkana po obalnim dolinama, pustinjama i planinskom terenu. Vlasnicima su bili potrebni konji koji ih mogu udobno nositi na dugim deonicama ravnomernim tempom. Uzgajivači su generacijama birali životinje po mekom hodu na četiri takta, izdržljivosti i poslušnoj naravi.

Veći deo svog razvoja rasa je provela u relativnoj izolaciji, na peruanskim hacijendama. Bez učestalog ukrštanja sa drugim rasama, hod se ustalio i pouzdano prenosio na podmladak. Upravo zbog te dugotrajne, zatvorene selekcije hod se danas javlja gotovo kod svakog čistokrvnog peruanskog pasa.

U dvadesetom veku konj se proširio i van granica Perua, a uzgajivači u Severnoj Americi i drugde osnovali su registre za vođenje rodoslova. Peruanski paso je nacionalni simbol Perua. Ne treba ga mešati sa paso finom, posebnom rasom mekog hoda razvijenom u drugim delovima Latinske Amerike.

Peruanski paso je srednje krupan, skladno građen konj, oblikovan za izdržljivost, a ne za visinu. Ima duboke grudi, snažna kosa pleća i zaobljenu muskulaturu koja podupire njegov dugotrajni hod. Vrat je prilično jak i nošen povijeno, a glava je srednje veličine, sa izrazom koji uzgajivači opisuju kao budan i ponosan.

Griva i rep su fini i puni, a rep je nisko postavljen i nošen blizu tela. Pokret zadnjih nogu je nizak i dalekosežan, dok prednje noge pokazuju kružni pokret termino, po kome je rasa prepoznatljiva.

Dlaka i boje

Peruanski paso se javlja u širokom rasponu jednobojnih nijansi, a povremeno i u razređenim i rošavim varijantama. Dorat i riđan su najčešći, dok se javljaju i vranac, mrka, siva, palomino i bulana boja. Bele šare na glavi i nogama su dozvoljene. Sama dlaka je kratka i fina, dok griva, čuperak na čelu i rep rastu dugi i svilenkasti.

Peruanski paso je poznat po spoju brija i blagosti. Brio je izraz kojim uzgajivači opisuju konjevu energiju napred, hrabrost i volju da nastavi dalje. Pod sedlom je živ i odziva se brzo, sa jasnom željom za kretanjem.

Na zemlji i u društvu ljudi isti konj je obično miran i dobroćudan. Rasa gradi jaku vezu sa negovateljima i sklona je poslušnosti i želji da ugodi, što svakodnevno rukovanje čini jednostavnim. Prema drugim konjima je uglavnom društven i lako se uklapa u krdo.

Prema strancima siguran peruanski paso je obično budan, a ne nervozan. Njegovo dostojanstveno držanje je isto toliko deo karaktera koliko i građe. Rasa odgovara vlasniku koji ume da usmeri njenu energiju doslednim i poštenim postupanjem.

Nega dlake

• Četkajte telo nekoliko puta nedeljno da bi dlaka ostala čista, a koža zdrava.
• Pažljivo raščešljavajte i raspetljavajte dugu grivu i rep kako se ne bi lomili.
• Čistite kopita svakog dana i proveravajte da li ima kamenčića, nagomilane prljavštine ili znakova gljivičnog raspadanja strelice.
• Kupajte konja po potrebi i osušite noge da biste izbegli probleme sa kožom.
• Tokom nege proveravajte oči, nozdrve i kožu radi ranih znakova problema.

Kretanje

• Obezbedite redovan rad pod sedlom ili sa zemlje da bi konj ostao u formi, a hod čist.
• Svakodnevni ispust u obor ili na pašnjak koristi i telu i psihi.
• Menjajte vrstu rada između izleta u prirodi i rada u manježu, kako bi konj ostao angažovan.
• Kondiciju gradite postepeno pre dužih vožnji.

Okruženje

Peruanskom pasu odgovara pristup pašnjaku uz nadstrešnicu ili štalu kao zaklon od vrućine, vetra i kiše. Prilagodljiv je različitim klimama, uz odgovarajući zaklon i doslednu negu. Društvo drugih konja pomaže da ova društvena rasa ostane smirena.

Osnova ishrane peruanskog pasa je kabasta hrana. Kvalitetno travno seno ili paša treba da čine najveći deo dnevnog unosa, otprilike 1,5 do 2 procenta telesne mase u kabastoj hrani svakog dana. Mnogi konji ove rase dobro iskorišćavaju hranu, pa se koncentrovana hrana dodaje samo kada rad zahteva dodatnu energiju.

Sveža, čista voda mora biti dostupna u svakom trenutku, uz izvor soli ili minerala. Hranite konja u istim satima i podelite veće obroke na manje porcije radi lakše probave.

Poslastice i dodaci ishrani

Manje količine šargarepe ili jabuke su prikladna poslastica. Uravnotežen dodatak vitamina i minerala može pomoći kada sama kabasta hrana ne pokriva potrebe, a veterinar može posavetovati o dodacima za starije ili radno angažovane konje. Svaku promenu hrane uvodite postepeno, tokom nedelju dana ili duže.

Peruanski paso je čvrsta rasa sa dugim radnim vekom. Mnoge jedinke ostaju zdrave i aktivne i u dvadesetim godinama života, a životni vek od 25 do 30 godina je uobičajen uz dobru negu. Rasa nema jedan poseban genetski poremećaj, ali deli uobičajene zdravstvene brige svojstvene konjima uopšte.

Redovna veterinarska nega, pažnja prema ishrani i dobro održavanje kopita glavni su činioci koji ove konje čuvaju zdravim tokom dugog života.

Preventivna nega

• Zakazujte godišnje ili polugodišnje veterinarske preglede i osnovne vakcine.
• Odčervljavajte konja prema programu koji odredi veterinar, uz analizu fecesa.
• Zube proveravajte i brusite bar jednom godišnje.
• Kopita orezujte svakih šest do osam nedelja.
• Pratite telesnu kondiciju da biste sprečili i gojaznost i pothranjenost.

Peruanski paso je bistar, voljan i brzo se vezuje za trenera, pa dobro odgovara na strpljivo rukovanje. Pošto je hod na četiri takta urođen, obuka ga ne stvara, već usavršava ravnotežu, ritam i sabranost. Konjev brio mu daje polet napred, pa je posao uglavnom u usmeravanju te energije i izgradnji mekih, doslednih odgovora.

Rad sa zemlje gradi poverenje i poštovanje pre i uporedo sa radom pod sedlom. Rasa slabo podnosi grub i silovit pristup, a mnogo bolje odgovara na jasne, poštene i ponovljive signale.

Osnove

1. Počnite rukovanjem i radom sa zemlje, uz učenje vođenja, mirovanja i popuštanja pritisku.
2. Uvedite opremu i naviknite konja da mirno prihvati težinu jahača u kratkim sesijama.
3. Uspostavite kretanje napred, zaustavljanje i upravljanje u koraku pre uvođenja hoda.
4. Razvijajte prirodni hod uz lagan kontakt i postojan ritam.
5. Dodajte prelaze, bočne pokrete i izlaske na teren kako poverenje raste.

Peruanski paso dostiže telesnu zrelost oko četvrte ili pete godine života, iako se pod sedlo često uvodi tek kada je dovoljno zreo za taj rad. Kobile se obično pripuštaju kada su dobro razvijene, a uzgajivači biraju grla po zdravoj građi, čistom prirodnom hodu i dobroj naravi.

Gestacija traje otprilike 11 meseci, a kobila skoro uvek nosi samo jedno ždrebe. Blizanci su kod konja retki i uglavnom nepoželjni, jer nose visok rizik i za kobilu i za ždrebad. Novorođeno ždrebe ustane i počne da sisa u prvim satima života.

Osobina po kojoj se rasa izdvaja jeste da se hod prenosi sa sigurnošću. Pošto je ova osobina učvršćena vekovima zatvorenog uzgoja, čistokrvna ždrebad pouzdano pokazuju meki hod na četiri takta već u mladosti. Mlade konje odbijaju od sise, rano navikavaju na rukovanje radi izgradnje poverenja, i postepeno privikavaju na rad pod sedlom kako sazrevaju.