Анкона

Ankona je sitna, laka mediteranska kokoška koja je ime dobila po istoimenom lučkom gradu na jadranskoj obali Italije. Najprepoznatljivija odlika je prošarano perje: sjajna crna osnova sa zelenkastim prelivom, prekinuta belim vrhovima pera, pri čemu otprilike svako treće pero ima belu tačku. Šara postaje izraženija posle svakog linjanja, pa starije ptice po pravilu imaju više belog perja od mladih.

Ova rasa se gaji radi jaja, a ne radi mesa. Zdrava ankona tokom cele godine nosi solidan broj srednje velikih belih jaja i obično nastavlja da nosi i kada hladnoća uspori teže rase. Kvočenje je kod ove rase retko, pa koke uglavnom ostaju u nosivosti umesto da prekidaju nošenje radi sedenja na leglu.

Ankone su budne, brze i najbolje se osećaju kada imaju prostor za slobodno kretanje. Marljivo tragaju za insektima i zelenišem, pa uzgajivači koji ih puštaju napolje troše manje hrane za ishranu. Dobro lete i rado sleću na prečku ili nisku granu, pa ograde i smeštaj moraju to da uzmu u obzir.

Kome odgovara

Ankona odgovara uzgajivaču koji želi pouzdanu nosivost i može da obezbedi prostor za kretanje. Rasa najbolje napreduje u slobodnom uzgoju ili velikom oboru i ostaje produktivna i u hladnijem podneblju. Manje je pogodna za nekoga ko traži mirnu kokošku za krilo ili pticu zadovoljnu malim, zatvorenim kokošinjcem, jer su ankone plašljive, brze i sklone letenju. Dobro se snalaze u mešovitim jatima, ali se ne daju lako, pa ova rasa nije izbor za uzgajivača koji traži tihog, krotkog ljubimca.

Rasa se razvila u pokrajini Marke u centralnoj Italiji, u okolini jadranske luke Ankona, od lokalnih vrsta domaće živine. Te ptice su delile poreklo sa širom mediteranskom grupom iz koje potiče i livorno, pa se u ranom periodu ove dve rase nisu uvek strogo razlikovale. Ankonu je izdvajalo prošarano crno-belo perje, za razliku od jednobojnih varijanti uobičajenih kod srodnih sojeva.

Ankone su dospele u Englesku sredinom devetnaestog veka, a uvoz se beleži otprilike od pedesetih godina tog stoleća. Britanski uzgajivači su usavršili tip i šaru perja, i veliki deo današnjeg standarda potiče upravo iz tog rada. Rasa je uvrštena u britanske standarde živine u kasnijem delu devetnaestog veka.

Iz Engleske i Italije ankona je stigla i u Sjedinjene Države. Ušla je u standard Američkog udruženja živinara (American Poultry Association), pri čemu je varijanta sa jednostrukom krestom priznata 1898. godine, a varijanta sa ružičastom krestom dodata je kasnije. Oba tipa kreste se gaje i danas.

Tokom dvadesetog veka ankona je cenjena kao izdržljiva farmska nosilja, naročito tamo gde su ptice morale same da traže hranu i podnose hladnoću. Kada je komercijalna proizvodnja jaja prešla na specijalizovane hibridne sojeve, broj ankona je opao, pa se rasa danas gaji uglavnom na malim gazdinstvima, kod izlagača na izložbama i kod ljudi koji čuvaju tradicionalne rase živine.

Ankona ima vitku, pokretljivu građu tipičnu za mediteranske nosilje. Telo je prilično zbijeno, grudi su isturene napred, a rep je uzdignut. Lice, kresta i podbradnjaci su jarko crveni, a ušne resice bele. Rasa se javlja u dva tipa kreste: jednostrukoj, koja kod petlova stoji uspravno a kod koka se često previja na jednu stranu, i ružičastoj, koja je niska i ravna.

Prepoznatljivo obeležje je perje. Svako pero je crno sa zelenkastim prelivom i završava se belim vrhom u obliku slova V. Cilj šare je ravnomerna prošaranost po celom telu, a ne mrlje jednobojnog perja. Beli vrhovi se pojačavaju posle svakog linjanja, pa ista ptica kao mlada koka izgleda tamnija, a s godinama sve svetlija.

Perje i boje

Priznata boja je crno-belo prošarana. Kvalitetan primerak ima čiste bele ušne resice, dug i bujan rep kod petla, žute noge i kljun, pri čemu je uobičajeno i izvesno crno prošaranje na nogama. Postoje i patuljaste ankone, koje prate istu šaru u manjem telesnom okviru. Neravnomerna šara, potpuno bela pera ili gubitak zelenog preliva smatraju se manama prema standardu.

Ankona je radoznala, energična i stalno u pokretu. Ptice po ceo dan aktivno tragaju za hranom i, kada im se pusti na ispašu, prelaze velike površine. Budno prate opasnost iz vazduha i brzo se sklanjaju u zaklon. Tako lakše izbegavaju jastrebove nego sporije rase.

Prema ljudima ankone ostaju uglavnom distancirane. Nisu agresivne, ali ne vole da budu uhvaćene i držane u rukama, pa radije beže ili odlete nego što dozvoljavaju da ih neko podigne. Redovan, blag kontakt od malih nogu može da pripitomi pojedine primerke, ali rasa u celini ostaje plašljiva. Prema drugim kokoškama su uglavnom miroljubive u jatu sa dovoljno prostora, mada njihova brzina i energija mogu da uznemire vrlo smirene rase.

Rasa dobro leti i rado se smešta na visoke prečke kada joj se pruži prilika. Uzgajivači treba da računaju da će ptice preletati niske ograde, pa je oboru često potreban krov ili viša ograda.

Ankone ne traže mnogo nege od uzgajivača koji im mogu obezbediti dovoljno kretanja. Zbijeno perje odbija kišu i podnosi hladnoću, pa su glavni zahtevi prostor, bezbednost i redovna briga o jatu.

Nega

• Proveravajte čistoću kloake i perja oko nje, naročito po vlažnom vremenu.
• Pregledajte noge i stopala zbog grinja krastavosti nogu i lečite na vreme ako ih uočite.
• Obezbedite suvo mesto za kupanje u prašini kako bi ptice same držale spoljne parazite pod kontrolom.
• Po potrebi podšišajte krilo da ograničite letenje, mada to smanjuje njihovu sposobnost da pobegnu od predatora.

Kretanje

• Omogućite svakodnevnu slobodnu ispašu ili veliki obor; ankone se loše snalaze u tesnom zatvorenom prostoru.
• Postavite prečke i raznovrstan teren kako bi ptice mogle da tragaju za hranom i lete.
• Rasipajte hranu ili zelenilo po tlu da podstaknete prirodno traganje za hranom.

Uslovi smeštaja

Rasa dobro podnosi hladnoću. Ptice sa ružičastom krestom imaju manju površinu kreste izloženu mrazu, a gusto perje dodatno pomaže, dok jedinke sa jednostrukom krestom mogu da dobiju promrzline na vrhovima kreste u jakim mrazevima. Obezbedite kokošinjac bez promaje, dobro provetren, sa suvom prostirkom. U toplim područjima obezbedite hlad i stalnu vodu, jer se mediteranske rase inače dobro nose sa vrućinom.

Kao aktivna nosilja, ankoni je potrebna uravnotežena živinska hrana prilagođena uzrastu. Ptice koje se puštaju na ispašu same nalaze značajan deo hrane u vidu insekata i zelenila, pa im je potrebno manje gotove hrane, ali formulisani obrok i dalje treba da ostane osnova ishrane radi stalne nosivosti.

Poslastice i dodaci ishrani

Obezbedite nerastvorljivi pesak po volji kako bi ptice mogle da samelju hranu, jer aktivne ptice u ispaši jedu i grublji materijal. Nosiljama posebno ponudite drobljenu ljušturu ostriga ili drugi izvor kalcijuma radi kvaliteta ljuske jajeta. Poslastice poput zelenila, brašnenih crva i žitarica držite na oko desetinu obroka, kako ne bi razblažile uravnoteženu ishranu. Čista voda mora biti dostupna u svakom trenutku.

Ankona je čvrsta rasa sa uobičajenim životnim vekom od 5 do 8 godina. Sitan rast, aktivan način života i zbijeno perje doprinose dobrom opštem zdravlju, dobrom traganju za hranom i izbegavanju predatora. Rasa nema rasprostranjene nasledne bolesti, pa su najčešći zdravstveni problemi oni uobičajeni za sve kokoške u dvorišnom uzgoju.

Preventivna nega

• Održavajte kokošinjac suvim, čistim i dobro provetrenim da smanjite rizik od respiratornih bolesti.
• Obezbedite mesto za kupanje u prašini i redovno pregledajte ptice zbog grinja i vaši.
• Rotirajte ili ostavite deo ispaše da miruje kako biste smanjili opterećenje parazitima.
• Obezbedite kalcijum i pesak po volji radi zdrave nosivosti.
• Nove ptice držite u karantinu pre uvođenja u jato.

Pošto su ankone aktivne, brze i dobro lete, smeštaj mora da im pruži dovoljno prostora, a istovremeno ih zadrži unutar granica. Standardan kokošinjac sa gnezdima i prečkama sasvim odgovara, ali obor mora biti veći i bezbedniji nego za mirnu, tešku rasu. Ptice ostavljene u tesnom prostoru postaju pod stresom i mogu početi da čupaju sopstveno perje, pa je pristup ispaši ili prostran obor od velike važnosti.

Kontrolna lista za pripremu

• Kokošinjac zaštićen od predatora, sa sigurnim bravicama i pokrivenim ili visokim oborom.
• Visoke prečke postavljene iznad gnezda, u skladu sa navikom ove rase da se smešta visoko.
• Suva, duboka prostirka i dobro provetravanje bez promaje pri tlu.
• Hlad i mesto za kupanje u prašini unutar obora.
• Stalna sveža voda i pesak i kalcijum po volji.

Ankone retko same sede na jajima, pa leženje obično znači korišćenje inkubatora ili polaganje jaja pod kvočku neke druge rase. Jaja ove rase su bela i srednje veličine i imaju standardan period inkubacije od oko 21 dan. Za najbolji rezultat stavite čista, sveža jaja i održavajte stabilne uslove tokom celog perioda.

Koraci leženja

1. Izaberite čista, pravilno oblikovana i sveža jaja i čuvajte ih šiljastim krajem nadole na temperaturi ispod 18 °C do postavljanja.
2. Pustite inkubator prazan da radi dan pre postavljanja jaja, kako biste proverili stabilnost temperature i vlažnosti.
3. Postavite jaja i počnite sa okretanjem, uz obeležavanje strana radi lakšeg praćenja.
4. Prosvetlite jaja između 7. i 10. dana i uklonite prazna ili jaja bez razvoja zametka.
5. Osamnaestog dana prestanite sa okretanjem, povećajte vlažnost i pređite u fazu pred leženje.
6. Pustite piliće da se izlegu i osuše u inkubatoru pre nego što ih premestite u topli prostor za odgoj pilića sa grejanjem.