Тексашки лонгхорн

Teksaški longhorn je rasa goveda za proizvodnju mesa koja je nastala na jugu Sjedinjenih Američkih Država, od stoke španskog porekla. Prepoznatljiv je po rogovima čiji raspon od vrha do vrha može iznositi nekoliko metara, kao i po naravi koja je uglavnom dobrodušna i budna. Rasu cene stočari kojima trebaju životinje nezahtevne za održavanje, sposobne da opstanu na oskudnom pašnjaku.

Longhorni su inteligentni i samostalni. Dobro se snalaze na siromašnom pašnjaku, tele se bez velike pomoći i podnose vrućinu, sušu i velika kolebanja temperature. Upravo te osobine učinile su rasu okosnicom stočarskih pohoda devetnaestog veka, a i danas je traže zbog ukrštanja i nemasnog mesa.

Boja kod longhorna varira više nego kod većine goveđih rasa. Nijedna životinja ne nosi potpuno istu šaru. Zbog toga je rasa privlačna i ljubiteljima izložbi i ukrasnih stada, a ne samo proizvođačima mesa.

Kome odgovara

Teksaški longhorn odgovara stočarima koji imaju pristup otvorenom zemljištu i traže goveda koja ne zahtevaju mnogo ulaganja. Praktičan je izbor za ekstenzivan tov, za programe ukrštanja u kojima je važna laka telidba i izdržljivost, kao i za vlasnike koji drže goveda zbog izgleda. Grla sa veoma širokim rogovima zahtevaju ograde, koridore za rukovanje i prikolice prilagođene tom rasponu.

Rasa vodi poreklo od stoke koju su španski doseljenici i misionari doveli u Ameriku počev od početka šesnaestog veka. Te životinje potiču od iberijske stoke i raširile su se na sever, kroz Meksiko, sve do današnjeg Teksasa i okolnih oblasti.

Tokom narednih vekova mnoga od tih grla su živela poluodivljena na otvorenom pašnjaku. Prirodna selekcija je pogodovala životinjama koje su mogle da prežive vrućinu, sušu, predatore i oskudnu hranu bez ljudske pomoći. Ti uslovi su stvorili izdržljivu, na bolesti otpornu životinju, dugih nogu, dugih rogova i sposobnu da pređe velike razdaljine.

Posle američkog građanskog rata veliki broj longhorna iz Teksasa terali su na sever, do železničkih čvorišta u Kanzasu i do severnih pašnjaka. Stočarski pohodi, otprilike od šezdesetih do osamdesetih godina devetnaestog veka, oslanjali su se na izdržljivost rase i njenu sposobnost da pređe stotine kilometara do tržišta. Taj period je longhorna trajno upisao u američku istoriju.

Do početka dvadesetog veka broj grla se smanjio jer su stočari prelazili na teže evropske rase za tov. Konzervacijska stada, uključujući i savezno stado osnovano radi očuvanja tipa, sačuvala su longhorna od nestanka. Rasa se oporavila zahvaljujući radu posvećenih uzgajivača i danas je i dalje u upotrebi.

Teksaški longhorn ima dugačko, usko telo, duge noge i mršaviju građu od većine savremenih rasa za tov. Glavno obeležje su rogovi, koji rastu tokom celog života i savijaju se napolje i naviše. Raspon rogova, meren od vrha do vrha, kod izuzetnih grla može preći dva metra, mada većina ostaje daleko ispod tog rekorda.

Glava je duga, a građa je atletska, a ne zbijena. Bikovi su teži i mišićaviji od krava, a rogove nose oba pola.

Dlaka i boje

Dlaka je kratka i naleže uz kožu. Tako životinja lakše odaje toplotu i podnosi vrućinu. Boja je najpromenljivija osobina rase. Grla se javljaju u crvenoj, crnoj, beloj, braon, žutoj i sivoj boji, same ili u kombinacijama kao što su pegave, šarene, tigraste i belasto-sive šare. Pošto šare nisu ustaljene, svaka životinja izgleda drugačije, pa boja nije merilo za određivanje rase.

Teksaški longhorn je inteligentan i svestan svoje okoline. Grla odgajena uz redovan ljudski kontakt obično su mirna i lako se njima rukuje, a mnogi stočari opisuju rasu kao dobrodušnu. Rasa je i samostalna, osobina nastala tokom generacija samodovoljnog života na otvorenom pašnjaku.

Longhorni su obično zaštitnički nastrojene majke i budni članovi stada. Dobro se mešaju sa drugim govedima i drugom stokom na zajedničkom pašnjaku. Prema strancima i u novim situacijama ostaju oprezni, pa najbolje deluje mirno i predvidljivo rukovanje.

Rogovi su glavni bezbednosni faktor. Čak i pitomo grlo može povrediti rukovaoca ili drugo grlo bez namere, samo zbog raspona rogova. Radne staje, kapije i prikolice treba prilagoditi tome, a rukovaoci treba mirno da se kreću oko glave životinje.

Nega dlake

• Nega dlake je minimalna; kratka dlaka se lako čisti od prljavštine i ne zahteva šišanje
• Redovno proveravati rogove zbog pukotina, oštećenja ili neravnomernog rasta
• Pregledati papke i skraćivati ih samo ako se pojavi prerastanje ili šepanje
• Pratiti pojavu spoljnih parazita i tretirati prema potrebama podneblja

Kretanje

• Rasa se sama dovoljno kreće kada ima prostora za ispašu i lutanje
• Obezbediti otvoren pašnjak da bi grla mogla da se kreću i traže hranu
• Premeštati stoku između ograđenih parcela radi ravnomernijeg opterećenja pašnjaka
• Nije potrebna organizovana fizička aktivnost osim pristupa zemljištu

Okruženje

Longhorni podnose vrućinu, hladnoću, sušu i vlagu bolje od većine goveđih rasa za tov, pa su im potrebe za smeštajem skromne. U uslovima kontinentalne klime, sa toplim letima i hladnim zimama, ova izdržljivost olakšava celogodišnji boravak na otvorenom. Neophodni su im pašnjak, pouzdan izvor vode i hlad ili zaklon od vetra za vreme ekstremnog vremena. Ograde i oprema za rukovanje moraju uzeti u obzir širinu rogova, jer kapije, koridori i prikolice napravljeni za goveda bez rogova često su preuske.

Teksaški longhorn se razvijao na oskudnom pašnjaku i pretvara hranu slabijeg kvaliteta u telesnu kondiciju efikasnije od mnogih drugih rasa. Osnovu ishrane čini paša u sezoni i seno kada je pašnjak oskudan. Rasa često zadrži kondiciju na hrani koja bi teže rase ostavila mršavim.

Sveža i čista voda mora biti stalno dostupna. Potrošnja naglo raste po vrućem vremenu i tokom laktacije. Mineralna dopuna, dostupna po volji, popunjava ono što nedostaje u paši, a tačan sastav treba prilagoditi lokalnom zemljištu i pašnjaku.

Poslastice i dodaci ishrani

Mineralni i so dodaci su glavna dopuna ishrani na bazi paše. Davati ih po volji i prilagoditi sezoni i fazi proizvodnje. Žitarice većini longhorna nisu potrebne, a ako se uvode, treba to raditi postepeno, jer je rasa sklona prekomernom debljanju na bogatoj hrani.

Teksaški longhorn je poznat po čvrstom zdravlju. Generacije opstanka na otvorenom pašnjaku stvorile su životinju sa izraženom otpornošću na bolesti i parazite i sa malo naslednih problema. Krave su plodne, tele se lako i često ostaju produktivne i u kasnijim godinama. Zabeleženi životni vek kreće se od otprilike 15 do 25 godina.

Većina zdravstvenih problema kod longhorna potiče od okruženja i načina držanja, a ne od same rase. Redovna prevencija održava stado zdravim.

Preventivna nega

• Sprovoditi program vakcinacije prilagođen regionu, u dogovoru sa veterinarom
• Suzbijati muve i spoljne parazite, naročito leti
• Obezbediti uravnotežene minerale radi plodnosti i imuniteta
• Pregledati oči, papke i telesnu kondiciju tokom redovnog rukovanja
• Karantinovati i pregledati nova grla pre uvođenja u stado

Teksaški longhorn se ceni zbog plodnosti i lake telidbe. Junice dostižu priplodnu zrelost ranije nego kod mnogih drugih rasa za tov, a krave se pouzdano oplode ponovo tokom dugog produktivnog veka. Parenje na pašnjaku može biti prirodno, uz priplodnog bika, ili organizovano putem veštačkog osemenjavanja.

Gravidnost traje oko devet meseci, slično kao kod drugih goveda. Telad longhorna rađaju se sitna, i to je glavni razlog zašto se rasa tako lako teli i retko zahteva pomoć. Krave su brižne majke i štite i odgajaju telad uz malo ljudske pomoći.

Telad su živahna, ustaju i sisaju ubrzo posle rođenja. Rastu ravnomerno na kravljem mleku i paši, a obično se odbijaju u uzrastu od nekoliko meseci. Pošto rasa sama nosi porođaj i odgajanje, longhorne često ukrštaju sa drugim rasama radi prenošenja lake telidbe i izdržljivosti.